Lifestyle Piljara

Singidunum, Singidum, Singedon, Belogrados Poles, Nandor Alba, Alba Graeca, Grieschisch Weisenburg, Alba Bulgarica, Dar Ul Dzihad, Prince Eugen Stadt, Beograd. Uh!

Nedavno sam sedela i pijuckala piće sa poznanikom, iz inostranstva. No nije on tek neki stranac u prolazu, već neko ko pola svog vremena živi upravo u Beogradu, neko ko gaji izvesne simpatije prema našem glavnom gradu.

Dugo se nismo videli, ali sa lakoćom prelazimo sa teme na temu. Kad na red dođe upravo Beograd, moj poznanik nonšalanto izjavljuje :„Beograd je grad bez identiteta.“

Izjava mi udari pravo na urban pride, po inerciji se usprotivim, doduše bez konkretnih argumenata, a pored toga, čeka nas još niz drugih tema za razgovor, te pređosmo na druge teme.

Međutim, ta njegova izjava mi se usadila u misli, ne da mi mira. Sledeći put želim da budem spremna za odbranu beogradskog identiteta.  I da, pre svega, razmislim šta je mog poznanika navelo na takvu izjavu.

Dvadeset prvi vek je vek gradova. Da li mislite da je Beograd sjajan, veličanstven ili kreativan? Da li je Beograđanima svojstven urbani ponos? Da li Beograd poseduje svojstven etos? Da li imate snažno osećanje pripadnosti Beogradu?

Kada pomislimo na Pariz, naša prva asocijacija je romansa, New York nas asocira na ambiciju, Jerusalim na religiju, Hong Kong na materijalizam bez hedonizma, Peking na političku moć, Berlin na (ne)toleranciju… A naša prva asocijacija na Beograd? Nadam se da ne pomislite na miris pečene paprike, jer je meni upravo to prošlo kroz glavu.

Da li volite Beograd? Da li mrzite Beograd? Da li ste, kao ja, izabrali da živite u Beogradu ili ste se prosto našli tu, bez posebne vizije o tome gde biste zapravo želeli da živite? Identitet velikog grada može da se tumači kao veza između osobe i grada u kom živi. Da li osećate tu vezu sa Beogradom? Što se mene tiče, nakon dvadeset godina privikavanja, prilagođavanja, komprosmisa, odbacivanja i prihvatanja, Beograd i ja imamo sasvim solidnu vezu, koja podrazumeva visoku razinu „razumevanja“ po pitanju svih nedostataka i mana. Šta ovo bi, definicija braka!?

Beograd, sa svojim specifičnim položajem na raskrsnici puteva između različitih civilizacija i svetova,  rastrzan između prošlosti i vizije budućnosti, sa loše definisanom idejom o sadašnjosti, pomalo podseća i na nas koji živimo u njemu, bar kada smo loše volje. No, da li je potrebno da se preselimo u neku drugu svetsku metropolu, sa jasno definisanim etosom, da bismo stekli jasniju viziju budućnosti, ili je pak moguće tako nešto ostvariti i u Beogradu? Pa, treba biti optimista za ovo drugo, ili dobro zasukati rukave za ono prvo.

Kada izaberemo da živimo u nekom gradu trebalo bi da je to zbog toga što se u osnovi identifikujemo sa njim. To je nešto što izgrađujemo svakodnevno, na bazi svakodnevnih aktivnosti. Jedna od mogućih definicija jeste da je „identitet skup verovanja povezanih sa gradom, koji se temelji na različitim nivoima, odnosno na nivou celog grada, zatim kraja u kom stanujemo, na nivou ulice ili samog dvorišta u koje izlazimo iz zgrade ili kuće. Plan grada, dizajn i arhitektura građevina, jezik uličnih znakova, prisustvo žena na ulicama, postojanje pešačkih zona i biciklističkih staza, čak i teme konverzacija za vreme vožnje u taksiju-sve su to različiti faktori koji reflektuju različite socijalne i političke vrednosti“. Znamo da su dobro osvetljeni gradovi „podnošljiviji“ i simpatičniji za stanovanje, što nam ukazuje da je i osvetljenje grada važan faktor njegovog identiteta. Evo, mi u bloku 30 imamo one hi-tech lampe, koje se pale kada prolazite ispod njih, baš sajber.

Svi znamo koliko prepoznatljivosti gradovima donose osvetljenja poput Times Square-a, Big Ben-a, Ajfelovog tornja, takozvane svetleće ikone, ali zar gradovi bez takvih pompeznih momenata nemaju pravo na identitet. Jedna od postojećih definicija grada je sledeća: „mesto za život, edukaciju, razumevanje (kultura), za osmišljavanje slobodnog vremena, sa odgovarajućom zdravstvenom negom, mesto u kom se osećamo bezbedno, povezano (komunikacija), gde koristimo usluge (administracija), radimo i zarađujemo, gde smo opremljeni (konzumiranje), i gde se ne osećamo usamljeno (solidarnost)“.  Ako zanemarimo nezaposlenost i gomilu depre koja proističe iz te problematike, kao i zagušljive i neefikasne zdravstvene institucije, lenju i večito smrknutu administraciju, nebezbedne vozače sa mobilnim aparatima prilepljenim za uvo, preskupe mega markete i tržne centre, i povremenu usamljenost koja uglavnom proističe iz nabrojanog, Beograd ipak poseduje sve što jedan grad treba da poseduje.

Idealistički city branding pretpostavlja da bi reputacija jednog mesta trebalo da se zasniva na kvalitetama koje su „pozitivne, atraktivne, jedinstvene, održive, i relevantne za mnoštvo različitih ljudi iz celog sveta“.  Iako Beograd poseduje „common places“ kao što su svečanosti (festivali, kulturna dešavanja, izložbe), neopipljivo nasleđe (etnologija, religiozni turizam), opipljivo nasleđe (arheologija, arhitektura, spomenici), muzeje (lepa umetnost, savremena umetnost, muzeji), za strance je ipak prva asocijacija na Beograd dobar (povremeno lud) provod i gostoljubivost.

Iako je Beograd grad u kome se unutar zidina grada i podno zidina odigralo najviše bitaka na svetu (114), iz čega su proizišla brojna simbolična imena za Beograd,zatim  jedan od najstarijih gradova u Evropi, sa možda najstarijom kućom na evropskoj teritoriji, koja nas navodi na pomisao da je negde na teritoriji Vinče trag jedne od najstarijih primitivnih urbanih naseobina, ipak će prosečan pa i natprosečan stranac reći da je Beograd grad lepih žena, koje izviru sa svih strana…reke lepih žena… Pa malo li je, kažem ja…

Taj jaz između onog što Beograd relano poseduje i ima da pokaže i onoga kako nas stranci zapravo vide ukazuje na sasvim sigurnu „krizu identiteta“ našeg belog grada. Da li da se zabrinemo?

Teško da možemo mnogobrojnim osvajačima da zahvalimo za nešto osim za sistematična rušenja i uništavanja, i kad su dolazili i kad su odlazili, ali evala za kafane. 1522. g. na Dorćolu su Turci otvorili prvi inn gde se služila kafa, i tako je sve počelo. Jer danas, svi mi znamo do koje se mere razvio beogradski kafanski, klupski i uopšte provodski život, kako su neka mesta postala deo urbane legende, i kako svi stranci koji posete Beograd, upravo ovo stavljaju na prvo mesto. Stručnjaci tvrde kako to nije baš najbolja stavka za identitet jednog grada, naročito ako je turisti uporno stavljaju na prvo mesto, ali ništa ne fali ni dobrom provodu. Imamo mi i ozbiljne turiste koji posećuju simbole grada, kao što su Kalemgdan, Kosančićev venac, Hram Sv. Save, Avalski toranj, i tako dalje,  ali upravo je beogradska atmosfera ono što svi prigrle kada posete ovaj grad.

BITEF, BELEF, FEST, BEMUS, Belgrade Jazz Festival, Guitar Art Festival, Ring Ring, New Moment BeogrAD, Beogradski maraton, i brojne druge manifestacije su u senci neodstataka, kao što su metro, moderna luka, međunarodni autobuski terminal i moderna železnička stanica, a da ne spominjem pogrešne prezentacije, tradicionalno orijentisane turističke slogane („dođite u grad u kome se osećate kao kod kuće“- ne zvuči primamljivo za svetskog putnika), ograničene city web sajtove, neupečatljive razglednice i vodiče, kao i činjenicu da nemamo ni jednu pravu prodavnicu beogradskih suvenira.

Ako bismo pokušali da zamislimo kakve zgrade i spomenike bi Beograd imao da nije bilo kontinuirane destrukcije kroz vekove, bogatstvo grada bi bilo neprocenjivo. Bez toga, možemo da računamo na  imaginarno bogatstvo. Neki stranci će svakako slediti savet mog poznanika, koji ga vrlo rado podeli drugim strancima koji posećuju BG ili žive u njemu, a to je:  „Kada obilazite Beograd, najbolji način je da pratite neku lepu i zgodnu damu, sve do momenta dok ne naiđe neka druga lepa i zgodna dama, pa onda počnite da pratite nju.“

Ja bih na to dodala, sve dok vas noge ne zabole od tolike šetnje, ili dok vas oči ne zabole od tolike lepote. I ne zaboravimo na žensku perspektivu, samim tim i na sjajne beogradske frajere.