Share

tabla na ulazu u restoran

-ROMANIA: What the hell happened?-

Ovako je Antony Bordain na sajtu Travel Channel-a naslovio post o putopisnoj emisiji „No reservation“, snimljenoj u Rumuniji. Malo je reći da su Rumuni jako loše „ispali“, pogotovo ako se ima u vidu desetine i desetine destinacija koje je Bordain tako lepo „video“.

Zašto se uspešni travel show u susednoj Rumuniji pretvorio u pakao?

UkrasKako je sam Bordain objasnio, bila je to posledica niza loših odluka, a meni se čini, i posledica brojnih loših okolnosti na licu mesta, sa vrhuncem bedačenja i bizarnosti u motelu Drakula.

Užasnuta i nimalo ganuta rumunskom lošom prezentacijom, shvatila sam da mi je nešto veoma sumnjivo. Došla sam do sledećeg logičnog zaključka: jedina loša stvar koja je zadesila Bordaina je ta da je promašio stanicu, i umesto da je sišao u srcu gastronomskog i gurmanskog raja, čitaj majka Srbija, otišao je pravo „do đavola“.

Zamolila sam prijatelje i poznanike, u čiji dobar ukus neizmerno verujem, da zamisle sebe u ulozi Burdenovog vodiča, i da, kroz jednu zamišljenu virtuelnu gastro turu, pokušaju da impresioniraju „simpatičnog“ Njujorčanina, koji „insistira na inventivnoj kuhinji sa lokalnim karakteristikama“, kako je to lepo primetio Zoran.

crni lukZoran bi sa Burdenom prošetao po Dorćolu, za početak, neki lokalni kiosk, karakteristična pojava za svaki beogradski kraj, a na Dorćolu su to Žuća i Loki. I restoran bi odabrao u istom kraju, mada je bio neodlučan između restorana Holesterol i Homa.

Za svaki slučaj je smislio i alternativu izvan Dorćola, etno kafana Dača koja je već duže ustoličena gastro destinacija u Karaburmi. Kod kuće, Zoran bi Burdenu poslužio sarmu, koju bi prethodno dinstao u „Krstaču“.

Bojan bi Burdena poveo do pečenjare Ledine, gde bi se razbaškarili uz pečenu jagnjetinu i domaće vino. Zaista, ako bi se zadesio u Beogradu u sezoni jagnjetine, negde oko Đurđevdana, pečenje bi bilo sjajan izbor. Kod kuće, Bojan bi pripremio lešo škarpinu i tako bar malo oporavio Burdena od „nezdrave“ ishrane.

Igor ne bi želeo da rizikuje, pa bi se sa nepredvidljivim šefom zaputio pravo u Lorenzo i Kakalamba.

Beppe bi stavio naglasak na jazz mesta. Jazz mreža restorana, klubova i kafića u našem glavnom gradu stvarno je vredna hvale. Mali jazz klub na stepeništu kod Brankovog mosta, zatim restoran Iguana, i na kraju „JazzToRun“ u Zemunu. Bez mnogo dvoumljenja bi odveo Burdena u restoran Klub književnika, u Francuskoj, u baštu, a zatim bi se obreli u još jednoj bašti, restorana Vuk, u proleće, naravno.

Stela se osvrnula na iskustvo njenog oca:

peka-Zlatne osamdesete, sećate li se. Moj otac je radio u firmi koja je često gostila kolege iz Italije i Francuske. U to vreme, stranci su se razbijali od hrane tipa škembića i svadbarskog kupusa. Sigurna sam da ni Burden ne bi imao ništa protiv. Takođe, u to vreme, stranci su se „ubijali“ od hleba, jer, kako su sami govorili, oni na zapadu nemaju takav hleb. Nemaju ni gibanicu, jer ne prave domaći sir kao mi. Tih restorana gde se jelo osamdesetih uglavnom više nema, ali Tabor i Klub književnika, gde je trenutno sezona sarmica od zelja, bi još mogli da imaju neke od tih tradicionalnih recepata na meniju.-

U nekoliko chat sesija sa Stelom, stvari su se malo otrgle kontroli i to je na kraju izgledalo ovako:

pečenica -Samo neka neko odvede Burdena na alaske večeri ili zlatni kotlić na Dunavu, bilo gde od Beograda do Kladova; a špikovana jagnjetina; a teletina sa krompirom pa u saču; a gde je vojnički pasulj; niko ne kiseli kupus kao Srbi i niko ne uvija sarme kao mi, čak ni one turske nisu iste; a gde su sarme od vinove loze; a jagnjeća kapama; mi smo najbolje od svih komšijskih uticaja koji su se vekovima ispreplitali na ovim prostorima; a gde su krvavice, domaće kobasice i domaći kulen, onaj baš domaći u Vojvodini; pa taj (misli na Burdena) kada bi krenuo, ne bi našao put kući;

Ima još od Stele… eh ti pisci, sve pretvaraju u poeziju.

-O rakiji da ne pričemo; krompira i kajmaka, mi ih zovemo gaćaši, oni što se peku celi; a gde je proja; a sama palenta sa sirom ili kajmakom; ma treba zapucati na planine, u selo, među šunke, pršute i slaninice, na tavane po Vojvodini i po Šumadiji; a riba niz Dunav – taj (Burden) kečigu nije probao, još na žaru; oni tamo neke tunjevine i gluposti; a pijani šaran…

Hvala Stela, voda curi na usta.

Mića:

-“Dijagonala, Kalemegdanska terasa, Hacijenda od ovih “namunjenih”, a mesta kao Vuk, Oskar i Hercegovina od ostalih…možda i Lorenco i Kakalamba, koji spade u obe kategorije.-

Casper je vešt kuvar pa bi lično da pripremi hranu za slavnog sladokusca i to bi izgledalo ovako:

-Jagnjeća plećka sa muškatnom tikvom, pasuljem i povrćem, a ako ne voli jagnjetinu, onda cezarova salata ili čili kon karne…za desert, pana kota sa ukusom pomarandže i kardamona.-

Srbi se dopala ideja o Burdenovoj virtuelnoj turi po gastro Beogradu:

-Ujutro bih ga odveo na burek sa sirom i jogurt kod Trpkovića ili kod Rankovića u Kruševačkoj, čak radije kod ovog drugog. Obavezno uz jogurt iz čaše. Za ručak ili večeru pravo u Aero klub na teleću krem čorbu, kao i krempitu, a roštilj kod Don Gedža, gde bih mu preporučio piletinu u sosu od pečuraka i punjene rolovane pileće ražnjiće. Na švedski sto bih ga odveo u Zvezdara Teatar, jer tamo bi mogao da proba varijetete naših i internacionalnih jela i da iskusi tu raznovrsnost ukusa, a onda bih ga u jednom trenutku upitao šta on najviše voli da jede, pa bismo potražili to isto kod nas. Kod kuće bih mu pripremio kajganu sa sirom.-

crvena paprikaKaja bi ulogu vodiča ipak prepustila meni:

-Moraš da ga vodiš u neki neformalni restoran, mora da proba sarme, svadbarski kupus, prebranac i tako neka isključivo srpska jela…mislim, on voli onako sve da ne bude uštogljeno, a i da oseti dušu podneblja koje posećuje. Onda da proba taj neki posebni ovčiji sir koji se pravi samo negde u srcu Srbije, pa čuveni srpski kavijar. A kod kuće ga za doručak šlogiraš sa gibanicom, za ručak neki stari, provereni, uglavnom vegeterijanski recept ili neka riba, upecana njemu na oči u Zemunu, i na kraju za večeru, proju, kačamak, poparu, šta god, sa alkoholnom završnicom. A možeš i da zameniš doručak za večeru,kako god. Živeli!-

Dobro, pored Kajinih saveta, Burden sigurno ne bi ostao gladan, a alkoholna završnica bi bez sumnje izbrisala sve potencijalne nesporazume koji bi se ticali proje ili kačamaka.

Darjana bi Burdena odvela u Šešir moj, zbog domaćih specijaliteta, tamburaša, prelepih slika Beograda, mesto gde su boemi lumpovali celu noć, što bi, ne sumnjam, radio i Burden. Kod kuće, Darjana bi ga poslužila vrućom projom, kajmakom i ajvarom, a na kraju, ze desert, i “sobom”.

Saša bi Njujorčaninu skuvala sarmu i prebranac. Pošto bi se posle setila da on voli prženo i masno meso, odvela bi ga do pečenjare na ćošku, baš zato što voli prženo i masno meso.

Kao što i sami možete zaključiti, u pitanju su prve asocijacije mojih prijatelja, na krajnje spontanoj bazi ličnih gastro afiniteta, a kako li bi sve tek odlično izgledalo kada bi se napravilo detaljnije istraživanje. Sledeći korak – Burden u Beogradu!