Lifestyle Piljara

„ Radio, kao prvi “demokratski” masovni medij – ako jedan sluša, slušaju i svi oko njega, i prvi interaktivni medij – uključivanje slušalaca u program, svakako je oblikovao tektonsku civilizacijsku promenu pre skoro jednog veka. Njegova diskretna priroda – uvek u pozadini, kao podloga za druge aktivnosti, osim na samom početku, kada se sedelo pored aparata i slušalo u punoj koncentraciji, verovatno mu daje žilavost i sposobnost prilagođavanja novom tehnološkom i komunikacijskom okruženju.“ Gospodin Aleksa- koji je kao dečak sam napravio svoj radio.

«Halo, halo, ovde Radio Beograd na talasnoj dužini od 455 metara. Molimo sve koji nas čuju da nas obaveste o načinu prijema, jačini glasa i modulaciji».

24. marta 1929. godine, iz prostorija na drugom spratu zdanja SANU, počelo je redovno emitovanje programa Radio Beograda. Program je najavila Jelena Bilbija-Lapčević. Hor pevačkog društva „Obilić“ otpevao je himnu, a glumci Narodnog pozorišta odigrali su prvu srpsku radio-dramu „Đakon Stefan i dva anđela“.

Još 1923. godine sagrađena je zgrada za radio-stanicu naspram železničke stanice u Rakovici. Jedan od tri predajnika služio je i za radio-telegrafiju i za radio-difuziju. Istovremeno je adaptirana prostorija za radio-centar u Ulici Kneza Mihaila br.42. Zgrada radio-stanice u Rakovici je prva zgrada u Evropi namenski izgrađena za jednu radio-stanicu. Radio Beograd se prvi put oglasio iz radio-telegrafske stanice u Rakovici 1. oktobra 1924.godine, i “da je pravde, ova godina bi se priznavala kao početak radio difuzije u Srbiji, Balkanu i južnoj Evropi, pre Beča i Rima”. Zahvaljujući tome što je imala ovu stanicu, Kraljevina SHS postala je članica Međunarodne unije za radiofoniju prilikom njenog osnivanja 1925. u Ženevi.

1929. godine radio je imao stalnu kablovsku vezu s Narodnim pozorištem i Sabornom crkvom, a samo dve nedelje po osnivanju, izveden je prvi direktan prenos jedne fudbalske utakmice.

Što bi rekao Braki, legenda beogradskog FM neba, -Impresivno, zar ne? -

Očigledno su 1920-te bile veoma uzbudljive, ali ajde da se vratimo u sadašnjost. I da se zamislimo kakvu ulogu u našim malim i užurbanim životima igra radio danas?

Da li slušate radio ili  je možda razumnije da vas pitam da li još uvek slušate radio?

Često je sasvim prirodno da tek kada ostanete bez nečega u potpunosti shvatite koliko vam to znači. Vidite, moja čarobna kutija se pokvarila, a od tada je prošlo dugo vremena, toliko dugo da me je prosto sramota i da kažem koliko. Uglavnom sam odugovlačila zbog toga što sam „strahovala“ od nerazumne cene popravke. Za to vreme internet jeste odigrao svoju pomoćnu ulogu, jer bih povremeno zaglavila na nekoj od jazz/lounge radio stanica, a dobro je poznato i to da lokalne radio stanice listom imaju svoje internet linkove. To mi nije bilo dovoljno dobro-prosto ne volim da tražim frekvenciju putem klika. Monotono i nema dušu. I tako, dok mi je osetno nedostajala moja čarobna kutija, frustraciju zbog iste sam lečila razgovorima o radiju. Tako se nađem na nekom lepo upriličenom događaju, i, usred krajnje odmerene konverzacije, odjednom i bez uvoda, počnem da pričam o radiju: „Da li slušate radio? Koja stanica vam je omiljena? Da li ste kao mali slušali radio? Mislite li da je radio danas u krizi? „ Nakon jedva osetnog trenutka obostrane stidljivosti, koja se graniči sa zbunjenošću, zauzvrat dobijem predivne odgovore, ma kakvi odgovore, prelepe priče o strastvenom suživotu sa radio talasima. Usred mog intenzivnog mozganja o tome kako da prikupim sredstva za investiciju koja se tiče popravke Sony linije, ja još počnem i da radim na radiju, kao prevodilac i prezenter vesti na kineskom jeziku. Da crkneš od smeha: svakodnevno počeh da mislim o radiju. Kao što vidite, nekima je potrebno poprilično muke i znakova na putu da bi popravili neku stvarčicu od značaja. Hrabro se zaputih u servis i, gle čuda, kao i u većini slučajeva kada „strahujete“, za to uopšte nije ni bilo razloga. Majstori me ubrzo pozvaše, po sistemu „čačnuli smo malo“, naplatiše mi simbolično, a radio talasi se ponovo razliše mojim domom i oplemeniše moj životni prostor.

Ukoliko redovno slušate radio, onda želim da vas pitam: da li možete zamisliti život bez radija? Ukoliko ste od onih srećnika koji imaju i kola i posao, da li možete da zamislite migoljenje kroz famozni jutarnji špic bez omiljenog vam jutarnjeg programa, bez naslađivanja beskrajnim „sprdnjama“ na račun dnevnih aktuelnosti. Vožnja taksijem je nezamisliva bez neke dosadne ili pak dobre radio stanice, koja ublažava besmislenost razgovora sa taksistom, ili prilikom odsustva istog razbija tišinu koja ispunjava skučeni prostor automobila, koji delite sa potpuno nepoznatom osobom.  Zatim kod kuće: dok leškarite i čitate, dok obavljate što umne što „bezumne“ kućne poslove, dok ispijate vaš omiljeni topli napitak ili žestinu, spremate se za izlazak, dok proslavljate…vaša čarobna kutija, pogotovo ukoliko imate omiljenu radio stanicu, vas nikada neće izneveriti.

Govoreći o omiljenoj radio stanici, neizbežno je da pomenem B 92. Nedavno je B 92 proslavio 25. rođendan.  Iako je i danas ovo moj omiljeni radio, ipak, na pomen tog brenda, potrebno je vratiti se malo u prošlost. Devedesete: eksplozija raznolikosti na radio talasima, elan, energičnost, sloboda, dobar ukus i pre svega-B 92. Početkom devedesetih, skrasivši se u mom beogradskom domu radi studija, bez ikakvog racionalnog objašnjenja, jedno vreme bila sam bez televizora. Možda me strastveni TV manijaci neće sasvim razumeti ako kažem da mi uopšte nije nedostajao TV. Imala sam B92, i to u neograničenim količinama, u svako doba dana i noći. Vidite, to je bilo vreme muzike, izlazaka, traženja, druženja, istraživanja, upoznavanja, oslobađanja, a TV u tome ionako ne bi bio od kakve velike koristi. Nebojša Krivokuća je u svom blog postu na temu 25. rođendana devedeset dvojke neobično lepo oživeo, na trenutak ponovo vratio to vreme kada smo sa strašću slušali omiljeni radio program: “ Sa distance od dvadeset pet godina mnogi od trenutaka provedenih na stolici ili na podu kraj radio aparata sada izgledaju naivno, smešno – ili potpuno nadrealno. Teško je prepričati ushićenje programom koje je bilo od one vrste da se ponekad noćima nije spavalo a trebalo je jer je bio radni dan; da se bežalo iz škole da bi se slušala neka emisija te da se izlazak u grad i povratak iz grada planirao prema programskoj šemi jedne radio stanice.
A stvarno je tako bilo. Gotovo svaka emisija bila je događaj i svaka se otimala kontroli ili očekivanom taman toliko da postane nemoguće za prepričavanje.“

Možda danas radio nije ono što je bio. Mnogi komentari govore u prilog tome.   I pored promene na gore ili na bolje, nenametljiv i veran prijatelj kakav je radio nikako nije za odbacivanje, naprotiv. Niti je za odbacivanje izbor kakav nudi beogradsko FM nebo, zaista za sve ukuse. Možda opada broj slušalaca radio talasa, ali mislim da radio nije, niti može biti u krizi, jer razbibriga govorna i muzička nam je potrebna više no ikada.