Share

suština jeseni, opale jabuke na travi...proces promene

Da li ste nekad u školi pisali literarne radove na temu „Prvi dan  jeseni“, „Prvi dan u školi“ ili varijacije na temu? Sećate li se te muke? Činilo se da je nemoguće napisati bilo šta smisleno, a kamoli zanimljivo, i svi radovi su ličili jedni na druge: lišće žuti, lišće opada, lišće kisne. Ah, dobra stara školska vremena! Verujem da klinci danas ne prolaze slične muke, te da su se prosvetni radnici bolje potrudili oko izbora tema. Jesu li?

Iako praznik Nova godina predstavlja simboličan i zvaničan početak nove  kalendarske godine, ipak mislim da taj početak svega novoga i svega „ispočetka“ zapravo pripada mesecu septembru. Tada je već skoro kraj lenjivom i opuštenom letu, kraj lanu, svili, japankama, šortsevima, lepršavim haljinama i kupaćim kostimima, dani su sve kraći, a obaveze sve žešće i protežu se do kasnog popodneva, a neki od nas zaglavljuju i do večeri u zagušljivim kancelarijama. Saobraćajne gužve su sve gore, kao i nervoza u vozilima GSB. Kursevi, seminari, konferencije, sednice, škole pisanja, plesa, taijiquan-a, šoping ture, nakupljene obaveze i dospeli „računi“, nove reklamne kampanje, nove političke poruke, pozorišne i filmske premijere, koncertne najave, a na sve to zahuktale sprave u teretanama. “Bildujemo“ mozak i telo za nove pobede. Klubovi, kafane, kafići, restorani, noćni život, dnevni život – septembarska lokomotiva se zahuktava i još jednom se ceo svet napreže svom snagom do novog predaha.

parkić i ljuljaške-prazni parkići jer su klinci u vrtićima i školamaSvi se iznova adaptiramo na dobro poznati ritam akcije, obuzeti osećajem frke i užurbanosti. Ni deca nisu izuzetak, kada se razmile po celom gradu, jer im je počela  školska godina. Čak i oni najmlađi, koji su napunili tek godinu, dve ili tri, moraju da prođu fazu adaptacije, prvi put se susrećući sa avanturom zvanom „obaveza“. Za roditelje je to prilika da se počnu prisećati pojmova za koje su mislili da su prevaziđeni i da su ih zauvek otkačili iz života, a to su sistem, institucija, program.

Prošle su tri nedelje od prvog odlaska moje ćerkice u vrtić, državni vrtić, i,  ako sam razumela, adaptacija još uvek traje. Nije laka stvar ta adaptacija. Tako rano počnemo da se prilagođavamo, a posle, koliko god da smo porasli, uvek nam teško pada promena, makar bila i na bolje. Svako od nas se „slomi“ u određenom trenutku. Neko odmah na početku, a neko kad je već pomislio da je sve lepo selo na svoje mesto.

logo novobeogradskih vrtićaIako je tek kraj septembra, ali prvi odlazak moje ćerkice u vrtić deluje mi kao da se desio jako davno. Tog dana smo se slikale u blizini zgrade vrtića, i posle nekoliko sati ta fotografija je osvanula na Facebook-u. Ja u odrasloj verziji kombinacije za školsku priredbu, i moja ćerkica čiji izraz lica govori “Sunce mi ide u oči, dosta je bilo.” Uskoro potom pozove me prijateljica koja je videla fotku i kaže: „Ma ona je super, ali ti izgledaš uspaničeno. Opusti se…oni tamo ne misle na tatu i mamu, već samo na igru“. Priželjkujem da je u pravu, ali da li je zaista tako? Jer nakon „za svaki slučaj“ petnaestominutnog logorovanja ispred vrtića, ulazim pošto se završila užina, i zatičem jednu devojčicu kako se vrišteći valja po podu, a dečak na stolici pored moje ćerke plače, ali sa mnogo više dostojanstva. To dvoje dece svakako razmišljaju o nečemu drugom, i sasvim sigurno im nedostaje njihov dom, igračke, tata i mama. Zato podrška i čestitke svim mališanima i njihovim roditeljima, koji se po prvi put odvajaju od svojih doskora bebica i šalju ih da iskuse čari socijalizacije.  Lepo je, ali i prepuno izazova, virusnih i bakterijskih infekcija, suzica, nepojedenih obroka i neprospavanih sati.

Dakle, septembar je pri samom kraju i vreme je da zatražimo račun za septembarsku adaptaciju. Da li ste spremni? Da li ste jaki za izazove? Da li ste upili dovoljno sunčeve toplote i letnjih impresija? Bilo bi dobro da jeste,  jer će vam sasvim sigurno trebati.