Share
 Chicago, pogled sa krova zgrade-ex komšilukChicago, pogled sa krova zgrade-ex komšiluk

Koliko smo „promiskuitetni“ kada je u pitanju promena adrese stanovanja? “ Nomadski“ način života i česte selidbe su postale moj zaštitni znak, a da to uopšte nisam ni želela. Zašto se uopšte baviti nagađanjima koji je pristojan broj partnera pre upoznavanja onog „pravog“, kada je mnogo interesantnije pitanje gde smo sve živeli, koliko smo novih stanova oribali, koliko komada nameštaja oštetili, tokom čestih i stresnih selidbi. To može da bude veoma neprijatna statistika za one koji nemaju svoju „bazu“, ono lepo ušuškano mesto kojem uvek mogu da se vrate, bez obzira koliko daleko da otputuju.

Chicago, Sheridan St-ex komšilukChicago, Sheridan St-ex komšiluk

Sve dok su moje stvari mogle da stanu u dva kofera, selidbe su još uvek predstavljale izazov  i sve je izgledalo čak pomalo i zabavno. Odlazak na studije u novo mesto je takođe nešto sasvim prirodno. Kada je kucnuo čas da napustim porodični dom i preselim se u Beograd, bila sam potpuno spremna. Takođe, ni odlazak u Kinu nisam shvatila kao bauk, već kao neponovljivu egzotičnu avanturu, koja je postala jedna od najlepših uspomena.

Novi mirisi, novi pogledi sa terase, prozora, slikovita dvorišta, novi rasporedi prostorija, nove komšije, bučni ili mirni krajevi, pošumljene ili gole ulice, dobra ili loša gradska rasveta, trolejbusi ili tramvaji, brdovite ili ravne lokacije…sve je to postalo deo života, rutina koja se sasvim dobro uklapala u koncept „mladost, ludost i obrazovanje“.

Ne mogu da preskočim devedesete, koje su kod nas poput cunamija, nezaustavljivo i bez milosti, porušile sve dotadašnje životne vrednosti. Ratovi i ekonomski sunovrat su pokrenuli sumanute migracije, prisilivši hiljade i hiljade ljudi da menjaju mesto boravka, a većinu da se zauvek pozdrave sa svojim dotadašnjim domovima. Ljudi su se, kao usred neke neverovatne eksplozije raspršili po svim kontinentima, nemajući vremena ni da se zapitaju šta se zapravo dešava. I dok su se okrenuli, svili su nova gnezda u nekim novim geografskim i kulturološkim podnebljima, gde su im čak i Mesec i zvezde izgledali drugačije. I tako, u vihoru ludih i nezaboravnih devedesetih, kod nas se pojavio snažan trend „rentiranja“ stanova.

Chicago, Michigan Lake, pogled sa krova zgrade-ex komšilukChicago, Michigan Lake, pogled sa krova zgrade-ex komšiluk

U mom slučaju, dve su vrste  materijalnog  poseda, koji se neprestano uvećavao tokom selidbi – knjige i garderoba. Stoga postoje dve  konkretne stvari koje mi padaju na pamet kada razmišljam o svom budućem domu – velika i neobična polica za knjige, te prostran i lepo osvetljen američki plakar, u kome bi sve bilo pod konac. Sve ostalo je „maglovito“ i manje važno.  Međutim, kako moj podstanarski staž raste, a neizvesno je kada ću se konačno skrasiti u sopstvenom stanu ili kući, knjige, koje su uglavnom skupljale prašinu i žutele u kartonskim kutijama, sam poklonila bibliotekama ili rasprodala za bud zašto. Slična sudbina je snašla i moje večernje toalete i akcesoare. Uostalom, znate i sami koliko su teške kutije sa knjigama za vreme selidbe. Ukoliko imate previše takvih kutija, preti vam opasnost da vam svi prijatelji budu zauzeti na dan selidbe. Otarasila sam se knjiga i zbog malih kvadratura u kojima stanujem. Ako ću da biram između Tempur kreveta, dva sa dva, i prašnjavih kutija sa knjigama, svakako ću se odlučiti za udobnost kreveta –  izvanjavam se svima čiji bi izbor bile knjige. Uostalom, moje knjige su završile u rukama drugih ljudi, što takođe čini da se osećam dobro. Dakle, osnovni trik kod čestih selidbi jeste da imate onoliko stvari koliko možete da popakujete, a da ne doživite nervni slom , te da ih bez panike možete smestiti u neki nov prostor. Ja se  specijalizujem za manje kvadrature,  pa veoma vodim računa šta je u mom posedu. Nema mesta hobijima kao što su sakupljanje ukrasnih kesa, ili samosažaljivom grcanju kada treba da se rešim stare tašne, ili demode cipela iz prošlog veka.

Chicago, downtownChicago, downtown

Često je selidba posledica spontanog izbora, kakva je bila i moja odluka da odem na neko vreme u SAD, gde sam imala prilike da upoznam dva predivna i potpuno različita komšiluka, Schererville i Chicago. Upravo ovde sam upoznala čari organizovane i dobro osmišljene selidbe, kao i čari neprestanog šopinga i brzog uvećavanja materijalnog poseda, u mom slučaju nameštaja i raznih sitnica. Kada je sazreo trenutak da se ponovo vratim u Beograd, odlučila sam da se ne odvajam od svih lepih i novih stvari koje sam stekla. Na stranu to koliko je vremena i para bilo potrebno da te stvari stignu do Beograda, ali kada su konačno stigle, čak  i sa svim „ožiljcima“, stečenim na prekookeanskom putovanju, kao i zbog nepažnje svih stranaca koji su ih bez milosti preturali i premeštali po lukama i carinskim skladištima, znala sam da je odluka bila dobra. Zahvaljujući sopstvenom nameštaju, mogla sam lako da izvodim sledeći trik važan za svakoga ko se često seli: kada sopstveni nameštaj rasporedite u novi prostor koji ste tek iznajmili, potrebno je mnogo manje vremena da se uspešno adaptirate. Setite se koliko može da vas iritira sofa koju ste zatekli u tek iznajmljenom stanu, pogotovo kada vam vlasnik u zrelim godinama kaže da je to sofa iz njegovog detinjstva, te da mu je teško da se rastane od nje. Pa zašto je ne odnese u svoj stan?! Nakon malo više od deset godina podstanarskog staža, danas mi je potrebno svega dva meseca za sveobuhvatno privikavanje na novi stan i novi komšiluk. Za tih desetak godina sam živela na devet različitih lokacija, u devet različitih stanova, od toga u sedam beogradskih stanova, i dva američka komšiluka. Ako dodam i Dalian u Kini, i dve porodične kuće u kojima sam srećno odrastala, dolazim do jednog od mojih omiljenih brojeva – dvanaest.

Chicago, downtownChicago, downtown

Kao i za bivše ljubavi, tako nas i za bivše komšiluke vezuju lepe i ružne uspomene. Ako ste srećni, trebalo bi da bude više lepih sećanja. Pošto sam ja birala stanove po vlastitoj meri i ukusu, i nisam morala ama baš nikada da živim u nekoj od gradskih „rupa“ za iznajmljivanje, stanovi u kojim sam živela su bili lepi, prozračni, svetli i na dobrim lokacijama, što samo po sebi ipak nije dovoljna garancija za dobar komšiluk. I po pravilu, koliko god da se raspitujete, niko vam neće reći da u komšiluku imate poremećenog lečenog alkoholičara koji povremeno, kada ima napad, pravi žurke bez zvanica, od kojih vam se diže kosa na glavi i imate utisak da su vrata pakla nedaleko od vas, ili da u komšiluku imate robusnu staru babu, koja se ne boji ni namćorastog policajca, i koja gotovo svaku noć halucinira da se u vašem stanu održava žurka za sto ljudi, iako spavate snom pravednika, ili pak to da će po vašem useljenju rušiti sprat iznad i graditi „kule i gradove“ baš iznad vaše spavaće sobe. Mamma mia!

Dakle, u koju kategoriju spadate? Da li ste srećnici koji su su „svuda pošli, svojoj kući došli“ ili pak dobri poznavaoci i stanari raznih krajeva i lokacija našega malog globalnog sela? Da li vas selidba dovodi u predinfarktno stanje ili se pakujete mirno i bez emocija, kao kad čekate u redu za plaćanje računa? Iskusni ili neiskusni? Da li ste efikasni u pakovanju i raspakivanju, ili to neko drugi radi umesto vas? Koliko vam je dugo potrebno da se adaptirate, ili bolje rečeno, da se „oporavite“ od stresa tokom selidbe?

Do sledeće selidbe…